Најбољи школски писмени задатак (свеукупно) 2012. – основне школе
Свет у капи мастила
“Шта све може да стане у капи мастила
једно ненаписано сунце
једна непотписана птица
један ненацртан цвет
и још ће остати толико
да се напише…“
…цео СВЕТ!
Понекад ми се учини да је свет толико мали да га могу обухватити рукама и у истом тренутку видети шта се свуда дешава. Да могу прочитати свачије мисли… Учини ми се да имам очи на небу и да ми ништа не може промаћи. А опет, из ког год угла да гледам и на коју страну света да станем, не могу видети ни делић тог огромног, кривудавог пута, испред мене.
Али свет је много више од чула вида и грубе психологије људи. Свет се може и мора додирнути, осетити, пробати, искусити…
Када би свет био описан чулом додира, био би мек и гладак, подложан и најмањој промени, немоћан да се брани од вајања.
Када би свет био кушан чулом укуса, био би сладак и безазлен у малим количинама, а опасан и отрован у већим залогајима.
Када би свет био доживљен чулом мириса, био би опојан и скуп парфем у малој боци, али би у превеликим количинама почео да гуши, да заудара и постао би смртоносан.
Када би свет био звук, на први поглед би био прелепа балада, која привлачи све око себе, мами осмехе и аплаузе. Али, када би се многи умешали и почели да свирају фалш, умилна песма би се претворила у патетичну жалопојку или ружну грмљавину, која растерује све око себе или плаши оне чији је језик од злата јабука.
Свет може да се брани од опасности које му прете, али би тиме повредио велику већину која га чува и воли, а највише би повредио себе. постао би окрутан, окрутнији од свих који желе да му науде. Постао би тврд, храпав, груб, љут, отрован, безукусан, онемео…
И зато чувам у својој капи мастила један савршени, мали свет, пресликан из мог погледа.
Никола Бошковић, ОШ “Васа Чарапић“, Бели Поток
Најбољи школски писмени задаци (свеукупно) 2012. – школе средњег ступња
Један тренутак моје унутрашње борбе
Поново га видим. Зашто је он овде? Да ли је могуће да нема ни трунку срама после свега што је учинио? Његов ожиљак на лицу изгледа да није опомена за њега. Поглед пун мржње и мали ледени осмех ме паралишу. Боже, молим те, не дозволи да ме примети.
Молитве ми нису услишене. Приметио ме је. Гледа ме право у очи и злобно се смеје. Покушавам да скренем поглед, али он ми то не дозвољава. Не могу да престанем да гледам у његов ожиљак. Тај доказ борбе ме прогања и тера ме на повраћање. Прстом прелази преко ожиљка и показује на мене. Не могу да издржим више. Желим да побегнем одавде, али не могу.
Не смем то да урадим. Зар је она девојка имала избор? Она сама није могла да га савлада. Зашто нисам ништа урадио? Зашто сам само стајао и ћутао? Могао сам да га спречим. Могао сам да га убијем. Али нисам! Ја сам само ћутао и гледао. А он се смејао. Није могао да се обузда. Чак и када је задобио онај одвратан ожиљак, он није престао да се смеје. А она није могла да престане да вришти. Њен врисак се урезао дубоко у мој ум. Не могу да спавам ноћу, јер ме тај врисак прогони кроз снове.
Могао сам да га убијем. Данас ћу то променити. Извлачим револвер из свог џепа. Али и он потеже пиштољ на мене. Гледамо се очи у очи. Имам само један метак. Нећу имати другу прилику. Циљам у његов ожиљак. Ако га промашим, нико га неће моћи зауставити. Не смем промашити. Боже, не дозволи да промашим! Стављам прст на обарач. Не могу да гледам. Покушавам да скренем поглед, али почињем да се тресем. Не смем да промашим!
Звук праска одзвања кроз моју главу. Цев револвера је усијена. И даље не престаје да се пуши. Не желим да скренем поглед са револвера. Шта ако сам промашио? Шта ако нисам успео? Морам да престанем да се бојим. Једном у свом животу нећу се бојати њега. Али не видим га. Да ли сам га убио? Да ли је готов његов терор? Где је он?
На поду се налази стакло и локва крви. Али где је он? Језа пролази кроз цело моје тело. Одједном је постало веома хладно.
Александар Вукашин, ЕШ “Нада Димић“, Земун
Да би добио коцку шећера, пас мора да стане на две нога а човек на четири
“Катарина, донеси кафу. Одмах! И немој да ти дам отказ ако не донесеш шећер, јер прошли пут ти је мало фалило.“ “Да, шефе. Наравно шефе“.
Прошли пут сам га назвала по имену, Горан, и гађао ме је свим могућим стварима које је могао дохватити.
Знаш ти мене, знаш да имам дугачак језик и да не дам на себе, али… Када је овај посао у питању нисам сва своја. Пузим, молим, трпим. Ма исплатиће се, знам. Шази шта ти кажем.
“Катарина, долази брзо. Да ли ти знаш мормалну кафу да скуваш? И када сам већ код тога, одело са хемијског чишћења, моја жена има маникир, деца са фудбала. И могла би да скупиш и бациш ово ђубре што сам направио због тебе. Ајде брзо! Марш напоље!“ “Хвала шефе. Важи шефе. Договорено.“
Све ово што трпим и пузим, морало би да се исплати. Морало би некако.
“Можете ли шефе да замолите жену да сачека пар минута? Тата ми је у болници, па да причамо преко телефона, јер ми не дате да идем код њега.“ “Па наравно да не може да чека. Прекидај!“
И кажем ти ја, свашта ми је радио, свашта сам и ја радила за њега. Трпела сам ти ја доста, али… Погледај канцеларију, ма све је идеално. “Горане! Да ли си ти нармалан? Каква је ово кафа? Не могу ни са другарицом лепо кафу да попијем. Иди пиши себи отказ!“
Лепо ти ја кажем. Исплатило се.
Да би добио коцку шећера, пас мора да стане на две ноге, а човек на четири.
Катарина Обрадовић, ПБШ “Д. Давидовић“, Земун
