Спомен галерија основана је 1980. године. Она је настала од првобитне збирке слика и цртежа које је Стојан Трумић поклонио родном граду. Идеја о оснивању Галерије родила се приликом одржавања првих сликарових самосталних изложби у Тителу. У сали ондашњег Општинског комитета СК 1964. била је отворена Дванаеста самостална изложба слика Стојана Трумића, а потом и 28. Априла 1978, на истом месту, изложба поводом јубилеја Партије и 40 година његовог уметничког рада.
При оснивању у сликаровој збирци нашла су се 73 уља, 27 цртежа тушем, 16 темпера, 7 пастела и 10 акварела. Поред урамљених 1980. су поклоњена и 173 цртежа тушем, у блоку. Временом се збирка увећавала и у јулу 2004. откупљено је од наследника последњих 236 слика и цртежа тако да данас Спомен галерија Стојана Трумића поседује 616 сликарових уметничких дела. Поред уметничких дела у Галерији се чувају уметников сликарски прибор и предмети за личну употребу, признања и сликарова лична библиотека.
Сва сликарова заоставштина је доступна посетиоцима у новом простору Галерије.
Стојан Трумић је рођен 29. јула 1912. у Тителу. Основну школу завршио је у родном месту, гимназију у Панчеву, а Уметничку школу са академским одсеком у Београду. Био је члан групе Десеторо. Оснивач је школе сељака сликара у Ковачици. Издао је две мапе цртежа: Са њиве и пашњака (1946) и Салаши (1978). Излагао је у земљи и иностранству. Учествовао је у раду неколико ликовних колонија. Писао је ликовне критике и есеје.
Међу многим признањима добио је Вукову награду и Орден заслуга за народ са сребрним зрацима. Био је дописни члан Академије Леонардо да Винчи у Риму; Академије Италија; члан International Arts Guild у Монте Карлу и Галерије Mouffe у Паризу. Умро је 16. октобра 1983. и сахрањен је у породичној гробници у Тителу.
ДРУГИ О ТРУМИЋУ
“Трумић је Маркантна и сложена личност у нашем савременом сликарству са изванредним опусом. Са банатском робусношћу, сликарским пределима, улицама, животињама, воларима и свињарима, пргавим и пркосним људима банатским, он се потпуно афирмише као личност која се није дала збунити, која остаје верна себи од почетка до краја. А то је прави и први задатак сваког ствараоца, да се бори за слободу и очување интегритета човека…”
Милан Коњовић
ТРУМИЋ О СЕБИ
Сликајући их спознао сам да су на великој непрегледној војвођанској равни највиши врхови, чобани ослоњени на свој штап, које не могу покренути са свог места ни најјачи ветар, ни провала облака. У ствари тако то виде путници пролазећи друмом у колима. У непосредном разговору са њима, сазнавао сам о њиховом тешком животу и мукама. Редовно су то усамљеници без породице, без жене, без деце. Далеко од града, од села, скоро да и не долазе у близину људи и без престанка су ми у мислима средњовековне аскете.
